samoblog

23. januar 2012.

Dakle, meni nema spasa. Ne pomaže new year's resolution, ne pomaže izmišljeni dogovor sa neizmišljenim prijateljem o pisanju dnevnika. Nikad neću biti redovan.

Maštam o maloj kuci od betona, u koju može da stane samo jedan sto, na koji može da stane samo jedan računar. U tu kuću odlazim svako jutro, ponesem sendvič, i pišem ceo dan. (Svaka sličnost sa stvarnim omiljenim piscima i njihovim navikama je potpuno namerna (i patetična))

Imam prijatelja koji piše roman. Ako je neko pomislio da je to isti onaj koji je u depresiji, razumem odakle ta ideja dolazi, ali pokušajmo barem na kratko da izbegnemo opšta mesta. Prijatelj koji piše roman mi je rekao da bih trebao da sedim ispred računara sa otvorenim Word-om češće. 

I evo, tu sam. Dnevnik, unos drugi, pasus četvrti. Imam i jednu prijateljicu, da ne pomislite da sam neka vrsta čoveka-sa-muškim-prijateljima-isključivo. Ona kaže da bi volela da uradi nešto zabavno i da se nađe na mom blogu. Evo joj pojavljivanje na kredit.

--------------------------

Zanimljivost o autoru ovog bloga: Pronašao sam svoj prvi, rukom pisan, dnevnik. Zove se Nina (?) Stranice su paljene po ivicama i nakapane voskom. Dva ili tri unosa. 

Objavio samoblog u 23. januar 2012 2:05:05 | 1 komentara

6. januar 2012.

Pišem ovo iz jednog jedinog razloga: možda pomogne. Ukucao sam „depresija wiki“ na Google-u. Pita me da li mislim na geografski pojam, kliničku depresiju ili na gradsku četvrt Novog Sada.

Pravim novi red kada ne mogu da povežem stvari. Novu stranu okrećem retko. Pišem kratke priče, imam problema da održim koncentraciju. Ili motivaciju. I sve kraće.

Prijatelj mi je skoro priznao da je na antidepresivima. Nije to ništa strašno, svi kažu nije to ništa strašno, to je normalno. Svi bi mi trebali da budemo na antidepresivima...

Nije ustao iz kreveta dva dana. Kaže, doktorka mu je rekla da počne da piše dnevnik. Pristao sam da pišemo zajedno. I, evo, držim se svog dela dogovora. 

Objavio samoblog u 6. januar 2012 1:51:20 | 4 komentara

1.

Kako početi? Ime i prezime obično odrade posao. Ime je Miloš, prezime Skokić. Moja majka kaže da nosim veliko ime, to jest ime velikog čoveka. Deda moje majke se zvao Miloš i, ako je njoj verovati, upravo zato se i ja zovem tako. Nikad neće zaboraviti, kaže ona, kakav je to gospodin bio. Gospodin je reč koju voli da naglasi dubokim tonom. Porodična anegdota koja prati mog pradedu se često prepričava na slavama, rodjendanima, sahranama i uvek izaziva iskren smeh (nimalo umanjen time što su svi već čuli priču sto puta). Naime, kada je moja majka bila mala, njeni su je vodili na selo leti da se “nadiše svežeg vazduha dete”. Leta 1974., bila je dovoljno nepažljiva da se približi jednom matorom petlu koji se vukao po dvorištu i ovaj ju je, u znak pozdrava ili šta već, gadno kljucnuo. Naravno, svi su ubrzo čuli dečiji plač i izleteli napolje. Kada je shvatio šta se desilo, moj predak se ovako sav zacrveneo i nestao nekud, vrativši se ubrzo sa sekirom u ruci, i tu, na licu mesta, prepolovio jadnog petla. “Niko ne dira moju Bilju”, rekao je i zaplakao.

Miloš je tradicionalno srpsko ime koje se u istoriji prvi put pojavljuje u 13. veku i naročito je popularno u periodu nakon Kosovskog boja, zahvaljujući slavi Miloša Obilića, najvećeg junaka Kosovskog ciklusa narodnih epskih pesama, koji je po narodnom predanju u boju na Kosovu ubio turskog cara Murata i bio pogubljen. Ovako je glasio natpis na tablici koju sam dobio za osmi rodjendan. Tablica je bila uramljena i izgledala je stvarno staro sa tim braonkastim papirom i izgorelim krajevima. Reč Miloš bila je napisana crvenim krasopisom svuda u tekstu. Ako se dobro sećam, to mi je poklon od najboljeg druga iz detinjstva, ime Marko, prezime Munitlak.

Marko mi je rekao da su neka prezimena iz vremena dok se “ova zemlja gradila”, sećam se – rekao je baš tako, skraćena iz praktičnih razloga. Jer, recimo, zamisli stojiš na skeli na drugom spratu i neko ispusti ciglu sa četvrtog. “Paaaaaaziiii, Munitlakovićuuu!!!” i BUM, nema te. Marku je jednom neko rekao, dok smo se igrali ispred zgrade, da nije pravi Srbin. Prava srpska prezimena se završavaju na –vić i ponekad –ić. Šta uopšte znači munitlak? Sve se završilo loše jer je izbila tuča. Nekome se pocepala majica i onda je moja majka rekla da smo mi deca, i da treba da se družimo a ne da pričamo gluposti.

Kao da nije dosta, postoje i nadimci. Moj je Skoka. Večito zbunjuje ljude jer je u ženskom rodu. Beogradjani me gotovo instinktivno zovu Skoko, i time savršeno prevazilaze ovu začkoljicu. Nadimak mog oca je Skoka, kao i njegovog oca. “Skokin mali, a?”, obično bi me pitali neki roditelji mojih drugova pre nego što počnu jednu od onih priča kako smo tvoj matori i ja... Drugi nisu počinjali nikakve priče i sve bi se završilo sa “Znam ti ćala”. Kasnije, kada sam malo odrastao, naučio sam da po intonaciji ove rečenice zaključim da li ga po dobru ili zlu neko zna. A zna ga sigurno – mali je grad.

Zanimljivo je sve to sa imenima. Neko se stidi svog - ako je starinsko ili glupo. Neko od svog napravi dobar štos. Jedna Marija iz osnovne škole je tražila da je zovu Iva, tek tako - odjednom. I to nikad ne uspe, čini mi se. Ljudi te na kraju zovu onako kako su navikli. Ili onako kako ti smeta.

Moja majka stalno kaže: “Ne ponosim se imenom, ne stidim ga se, jednostavno - moje je i živim s njim.” Ime joj je Biljana, prezime Skokić. Ima i devojačko, njega poteže kad se svadja sa tatom, Milićević. Ne voli kada je neko zove Bilja, i ume da se pobuni u tom slučaju ako je loše volje: “Biljana, ne Bilja”. Ja je zovem Lika, prvo - jer ta reč za mene predstavlja nešto najnežnije na svetu, a drugo - jer je baš niko drugi tako ne zove. Ponekad je zezam: “Aoj Liko, ne voli te niko.” Ona samo kaže ”znam ja to” i onda ja pridjem i zagrlim je.

Neke ljude zoveš po nadimku, neke po imenu, za neke osećaš potrebu da smisliš nešto posebno, nešto novo. Kao moja devojka, koja je počela da me zove Miloš onda kad su stvari izmedju nas postale ozbiljne. Pre toga me zvala Skoka, kao i svi ostali. Svi to radimo ponekad. Ja sam svog oca počeo da zovem Svetozar onog dana kada je ostavio mene i moju majku.

Objavio samoblog u 1. novembar 2011 13:29:06 | 2 komentara

fake tales of san francisco (2)

 A zapravo sam otišao mnogo ranije. Pre dve godine, možda. Niko ništa nije primetio jer, kako je jednom neko rekao, ljudi nikada ništa ne primete. U svakom slučaju, da skratim priču, moje nesrećno telo je još uvek tu i primorano je da sluša razne gluposti. Svaki dan.

Kao danas, na jednom predavanju. Prelepa devojka, asistentkinja na fakultetu uz to, rekla je da smo mi krem (da, iskoristila je tu reč) društva i da od nas očekuje puno. Trebalo je odlučiti o tome ko su heroji danas, koji su simboli naše kulture i nešto o običajima, uverenjima i vrednostima. Odnosi sa javnošću su u pitanju, ako je neko radoznao.

Novak Đoković je pobedio. Ivo Andrić je bio dosta blizu, ako izuzmemo činjenicu da mu je ime bilo pogrešno napisano na tabli. Tesla, Divac i nekoliko tipova u uniformama. Jedna žena. Najbolji simboli su krst, tri prsta i ljubljenje (3x). Srbi su religiozni, gostoljubivi, tvrdoglavi, kolektivistički nastrojeni... Neko je pomenuo inat i to je izazvalo oduševljenje svih prisutnih.

Počeo sam da razmišljam o tome ko su moji heroji kada se završio čas. Lepa žena je još stigla da kaže da su naši rezultati sjajni u odnosu na prethodne generacije. Aplauz. Pitao sam se malo kasnije da li bih uspeo da se izborim za Kiša na toj tabli, da nisam malo ranije izgubio sav kredibilitet predlažući Rokija Balbou i Hulka Hogana.

Svaka generalizacija je pogrešna uključujući i ovu, rekao je Mark Twain, i ja ću to ponoviti još par puta u sebi pre nego što stavim slušalice u uši i sednem u 25icu kao pravi mali otuđeni antisrbin antikolektivistički nastrojeni antičovek, namćor.

Objavio samoblog u 19. oktobar 2011 21:42:10 | 3 komentara

fake tales of san francisco

 Evo kako se to desilo. Sedeli smo u restoranu, bilo je hladno jutro i ja sam jeo sendvič. Marko i ja. On je bio tek doputovao. Moram da naglasim da nije dolazio često od kako je otišao u Englesku da studira pre par godina. “Znam šta tebi treba...” Spustio sam šoljicu kafe i posvetio svu svoju pažnju onome što je sledilo. “Izazov! Tebi treba izazov, čoveče. Ovde radiš sa pola snage.” Kunem se, previše je mudar taj Marko. Ako ikome verujem – to je on. Pokušaću kasnije da objasnim zašto. Rekao je to za izazov tako nehajno i nastavio dalje. Dao mi je par minuta da razmislim pre nego što je progovorio ponovo. “Razmišljaš li o masteru? Pošto, već bi trebao da počneš da opipavaš situaciju...” Stvarno me zamislilo sve to. Hoću da kažem, mislim da sam tada došao na ideju da odem. Na dva, tri meseca ili šest.

Moram priznati da neki ljudi nisu primili dobro tu vest. Izgleda da ljudi ne žele da odeš i izgleda da to nema nikakve veze sa tobom samim. Ne talasaj, sinko! Postoji neka definicija, pokušaću da parafraziram, da se neko telo kreće možemo zaključiti samo ako ga posmatramo u odnosu na neko drugo telo. OK, pokušao sam. Poenta je da sam se ja pokrenuo iznenada i nekima nije prijalo. Ubij me ako mi to nije dalo vetar u leđa. Odlučio sam da izvadim novi pasoš i odem kod zubara na kontrolu. Takve stvari, kao što je kontrola kod zubara, to radim kada mi je potreban osećaj da vodim uređen život.

Sa majkom je bilo lako. Majka te voli, majka bi život dala za tebe. Objasnio sam joj kako stvar funkcioniše sa blagim naglaskom na finansijski aspekt cele priče i ona je rekla da je to super ideja. Naravno da je premrla od brige. “Moraš me naučiti samo da koristim taj skajp pre nego što odeš.” Majka.

(nastaviće se)

Objavio samoblog u 12. oktobar 2011 22:31:46 | 2 komentara

Biologija

 Dobar dan, danas. Ustao, odvukao se do restorana na doručak, služe omlet i slične stvari do dva posle podne. Nekoliko puta mi je zazvonio telefon. “Da, da, naravno da mogu...” Običnim stvarima pridavao sam neverovatan značaj. To radim kada sam jako dobro raspoložen. “Da li možemo da se čujemo kasnije? Još pitaš! Naravno da ću ti poneti knjigu.” Stvari tog tipa. Nonšalantno sam ispijao belu kafu i baškario se dok se nisam zapitao šta konobar misli o svemu tome. Odjednom sam poželeo da se dopadnem tom čoveku, kunem se. Poželeo sam da mi pridje i kaže: “Voleli bismo kada biste dolazili svaki dan, vi ste tako sjajan gost.” “Oh, naravno, naravno” odgovaram ja i smeškamo se jedan drugom.  Zatražio sam račun.

Kakav dan! Možda poslednji sunčan dan u oktobru. Nemam nikakva posla, pa šetam ulicom besciljno. U gradu je parada, proslava, deca obučena kao žbun i slične stvari štraftaju glavnom ulicom i muzika. Ja sam nevidljivi čovek. Kupujem kokice i utapam se u masu, ne bih voleo da sretnem bilo koga poznatog. Divim se žbun-deci i njihovom kolektivnom entuzijazmu. Roditelji su ushićeni, vade foto aparate i slikaju svoje razigrane potomke. Danas je dan grada!

Ja imam dva grada i četiri sata autobuske vožnje izmedju. Baš zgodno, četiri sata preispitivanja. “Šta želiš da budeš kada porasteš, sinko?” Žbun i ništa manje. Tako mi se danas čini. Sutra me ćekaju nove stvari i kontrola kod zubara, dođavola.

Objavio samoblog u 7. oktobar 2011 14:33:03 | 0 komentara

Pauza

Ovako je bilo: ja sam rekao da idem i da želim da i ona krene sa mnom. Ona je rekla da neće, ima druge planove. Planove u kojima nema mene, očigledno. Ti si sebičan. Ja sam sebičan, umeš li ti nešto drugo da kažeš. Ne želi da razgovara sa mnom. Ne voli me više.

I otišao sam. A ona je ostala. Ili obrnuto.

Dosta zaboravljamo, pa posle nekog vremena opet spavamo zajedno. To  znam, jer kada se probudim ujutru, baterija iz sata je izvadjena. Ona ne može da zaspi, smetaju joj zvukovi.  

Zato, uvek kada završimo zajedno, ujutru vreme stoji. Svetlost čini da se prašina vidi, i sve ostale stvari koje ne bih želeo da vidim, naravno. Ja onda ustanem, navijem prokletinju, vratim bateriju i učinim da vreme ponovo krene. Čujem kako nešto lomi u kuhinji. 

Objavio samoblog u 5. oktobar 2011 0:17:05 | 3 komentara

Razgovor koji se nikada nije dogodio

Objavio samoblog u 12. jun 2011 14:55:30 | 1 komentara

Opšta mesta

Da li je poslednji dnevni u 11

ili u pola 12,

razmišljam dok pretrčavam ulicu na Bulevaru.

Vidim pogrbljenu staricu

i ispravim se na minut, dva.

Stežem usne da sakrijem miris rakije

dok na stanici čekam i mislim

da me neko gleda.

Možda neka devojka u patikama za trčanje

ili neko sa zanimljivom pričom?

U autobusu čitam Karvera.

Na putu do kuće svraćam do trafike

Treba mi pivo i nešto za jelo,

ipak samo pivo, nije dobro jesti posle 18.

Pitam se da li bi mi pomoglo

kada bih imao neki notes

gde bih beležio stvari 

koje mi se dešavaju.

Moraš da analiziraš i da pratiš

ako želiš da shvatiš kako stvari funkcionišu.

Ja želim da shvatim kako stvari funkcionišu.

Devojka na stanici podvlači redove u knjizi.

Dve stvari o tome:

Ne volim ljude koji misle da ne treba pisati po knjigama,

ako mene pitaš - što šire margine!

I druga, maštam o devojkama koje čitaju knjige.

Jadno!

Danas sam ispao najsebičniji skot na svetu.

Saznao sam da ona ima novog dečka

i napio sam se.

Isključio telefon prethodno - godine iskustva.

Voleo bih da zaplačem noćas

ali ne nadam se previše.

Odavno osećam da stvari koje mi se dešavaju

nemaju veze sa mnom.

Otudjenje, rekao bih,

ali ta je reč odavno potrošena.

Šta bi ti hteo, pita me prijatelj.

Šta si očekivao?

Nemam ja odgovore na pitanja,

za tako nešto moraš da imaš hrabrosti,

pre svega.

Sve ću to u pesmu da pretvorim,

kažem i smejem se.

Sve je to odbrambeni mehanizam,

nema gore fraze od toga.

Opšta mesta, hvala vam!

Moje ste poslednje utočište noćas

kada nema više piva i nema ničega, čini mi se.

Dnevna doza nihilizma,

dnevna doza samodestrukcije,

a opet sam nekako srećan.

Objavio samoblog u 5. maj 2011 17:09:04 | 5 komentara

Susret

 “Miloše Skokiću! Kakvo iznenadjenje!”. Skinula je tamne naočari, malo iz pristojnosti, malo da me bolje osmotri. Nisam se brijao 3 dana. „Otkud ti?! Kakva slučajnost...“ Gde sam? Šta radim? Ona je krenula u šetnju, ja sam krenuo na faks. „Baš ti je lepo vreme za šetnju.“ (I ti si lepa...) „ Oh, izvini, nisam te predstavila. Ovo je Ana, moja koleginica.“ Drago joj je, i meni je drago i ja se zovem Miloš. (Pitanje broj jedan: Da li će te Ana pitati ko sam ja kada budete na sigurnoj udaljenosti? Pitanje broj dva: Šta ćeš odgovoriti?)

Produžimo dalje svo troje. Pitam se da li se na ovako jakoj dnevnoj svetlosti vidi kada neko pocrveni? Zamisli koji kreten moraš da budeš da bi započeo razgovor sa kakva slučajnost a završiš ga sa predivno vreme danas! Milsim da ću ladno da sednem negde da popijem čaj sada. Stvarno patetično.

U svakom slučaju, ako ne poričem postojanje ljubavi (osim one koju osećamo prema sebi samima, naravno), i ako se, uslovno rečeno, može zaključiti da ja živim, ona je ljubav mog života. Bojan kaže da je to opsesija ali ja sam spreman da debatujem.

Objavio samoblog u 30. mart 2011 21:22:00 | 1 komentara